их. Међутим пролази време, а док је он светио, жена му је изгубила душу. Кад се искупе жене на рогљу, те поведу реч о Боривоју и његову далеком путовању, Нади не ударају више сузе из очију, као некада, нити мора да бежи из друштва, да не завришти на сред улице. Сад је мирна, по некад се чак и насмеши и враголасто рекне: „Маните ми већ једаред мога пустињака на миру“.

Боривоје као да је већ у Јерусалиму. Пости, моли се Богу и све се већма отуђује од светских ствари. Ако се Нада не сети, да треба поорати њиве или посејати детелину, он богме не. Не види, не чује и не зна, шта се око њега догађа.

Тако су мислили сви, тако је мислила и Нада, па тако је и било. Само што — ђаво не спава.

Иде Боривоје неког вечера иза села, да промишља о своме путовању, кад од једном искрсну пред њега ђаво. До душе, ко не зна, рекао би, да је то Маца Сувачарова, али би се преварио. Њен је само лик и њено одело, али у том лику и оделу је — сотона.

„Стани, пустињаче“, говори му подсмешљиво.

Он у место да стане, пожури; али ко је још утекао од ђавола?

Сустиже га. „Шта бежиш од мене?“ пита.

Он ћути.

„Шта се ту цифраш као млада невеста. Кажи ми, колико је времена, како ниси стао на путу или на улици, да разговараш са женом или девојком, као и други људи? Зар смо ми жене погане?!“

„Мани ме“, молио се он.

Но она га није манула, него је хтела да зна, за што он избегава жене. И кад се није могао отрести беде, он јој онда рече, за што то чини, а рече јој по талмуду, како је научио од Соломона. „Мојсије пророк је три ствари учинио преко божје воље, а Бог му је доцније све те три ствари одобрио... Једна