Боривоје се доиста промисли, али се не предомисли. „Ако нисам хтео свршавати, нисам требао ни почињати“, рече.

Тако прође година дана и Боривоје дошао од силног поста као сува грана. И хајд, што пости строг пост, али има и других брига. Не уме читати ни писати; не зна стазе ни путеве, а Јерусалим је далеко. Чим пређе Дунав и изађе иза Карловаца, не зна даљег пута, а бадава ће питати жену на бунару или свињарче на друму: „Кажи ми, молим те, који пут води у Јерусалим?“ Но опет за то има учених људи у селу, који му тумаче сва краљевства, пустиње, вароши и мора, преко којих му ваља путовати, а он то лако памти и туви, да га у сред ноћи пробудиш и питаш, изговорио би сва та тешка имена као оченаш.

Нарочито му је у томе на помоћи трговац Соломон Чивутин. Чита из неке велике књиге и говори му све потанко, као да је тамо био. Па не само то, него му даје и друге савете.

„Шта ћеш ти радити“, пита он Боривоја, „кад залуташ у пустињи, па изгубиш рачун о данима? Нећеш знати кад ти је недеља, а недељу тек мораш светити и одмарати се“.

Боривоје се дао у крупне мисли.

„Не лупај главе“, теши га Соломон, „све су то већ измудрили наши јеврејски мудраци. У талмуду пише: Ко у пустињи изгуби рачун о данима, чим осети да се помео, нек почне бројати из почетка. Али наш свештеник раби Рав измудрио је друкчије. Промислио се, па је казао: „Адам није створен први дан недеље, па да је најпре 6 дана радио а седми дан светковао, него је створен шести дан у вече, и његов живот почиње недељом, и то светковањем и одмарањем. Дакле и путник чим залута и осети, да је изгубио рачун, нек почне светковањем, недељом, и онда нек броји дане по реду“.

Боривоје слуша ова талмудска мудровања и памти