ипак посаветовати, да се још једном добро размислиш. Неук си, те можеш лако пропасти на путу. Богу тим нећеш ухаснити. Имаш жену и ситну децу, па није ни то богоугодно, тако рећи, заборавити на њих. Ти постиш, слабиш, а другим се мучиш и око другога бавиш, а овамо ти пропада кућа... Не велим, да се не бринеш и за душу, но само за земно. Али не можемо сви у Јерусалим. Бог ће тако исто опростити грехе, па макар се молио или у Боривојевцу код оног зеленог крста на раскршћу или у Јерусалиму на плочи гроба Христова. Али кад већ хоћеш да учиниш што преко обичаја, онда ти саветујем, да се подигнеш сад о Госпојини у Карловце; ја ћу ти дати писмо, те ће те сам св. патријарх исповедити и причестити.“

Боривоје само махну главом. „Опростите ми“, каже, „ја нисам учен, да вам могу на све одговорити, али сам био у Сремским Карловцима, па знам, да Карловци не могу никад бити оно, што Јерусалим; карловачко „Магареће Брдо“ никад оно, што је Голгота, нити се наш патријар може мерити с јерусалимским. У Карловце иде свет, да купи добра вина, а не да лечи душу.“

Свештеник на ове речи само саже главу и рече: „Нек је по твојој, синко; како те Бог учи... само ми кажи још ово: Пристаје ли и Нада на тај твој велики пост?“

Боривоје уздахну: „Та оно, знате, како ћу да кажем, она мисли, да највише треба постити шест недеља“.

Свештеник приђе столу и отвори св. писмо... „Дужност ми је“, каже, „да ти прочитам, шта пише о тој ствари свети апостол Павле“. И прочита ово:

„Не забрањујте се једно од другог, већ ако у договору и за време, да постите и молите се Богу; и опет да се састанете, да вас сотона не искуша вашим неиздржањем“...Св. писмо. Кор. посл I. глава 7. стих 5. „Промисли се дакле, синко, и о овоме. Твој пост није у договору...“