правио златне и сребрне наувице, гривне, бушио девојкама дукате и тако... Талијан био вешт, ишао по вашарима и зарађивао много новаца. Жена му знала кувати боље и од попине куварице, те се хранио господски. Мал’, мал’, те закољу ћурку, јагње, зеца. А Гавран је увек умео удесити, да и он буде код свог укућана, кад се једе печење. Талијан шта ће, но нуди, а Гавран не чека дваред, но једе за тројицу. Досади се то Талијанци, а Талијанке су врашке да Бог сачува, те баш на Божић истури пред Гаврана велику чинију, а на чинији није да су делови, него све таки. Кад се Гавран добро најео, брише уста и говори: „Овако слатка печења нисам још никад јео.“ А Талијанка онда истури пред њега кожу некаквог црног мачка. „Кад ти је баш тако пријало“, каже му, „ево ти бар да знаш, шта си јео“.

„Гаврану позли, поремети му се здравље и почне венути. У сну му се показује онај црни мачак, тужно мијауче и вели: „Све су ти лекарије забадава, Гавране. Од свију грехова највећи је грех, појести мачка. За тебе сад нема лека ни опроштаја све дотле, док не одеш у Јерусалим и тамо се не покајеш.“ Онда је, видиш, Гавран ишао у Јерусалим. Кад је пошао, испратило га је цело село до хатара, а кад се вратио, дочекали су га попови с литијом. Но, наравно, оно је била друга ствар. А шта ћеш ти? Што си за свога детињства овом разбио главу, а оног мало искрвавио бритвом, па зар и за то да трчиш у Јерусалим. Ко још те ситнице рачуна у нешто? Кад није био мачак, спавај мирно и ништа се не брини; не треба теби Јерусалим. За то ти ја кажем, а ако мени не верујеш, можеш питати и патријара, ни он ти неће казати друкчије.“

Бадава је деда Ваја тумачио тако темељно науку о греховима, није му помогло. Па није помогло ни то, што свештеник узе Боривоја преда се.

„Не приличи се мени као свештенику“, рече, „да одвраћам некога од гроба Христова. Али те морам