ће. Брани се пред људма, како није могао да издржи искушавања сотонина, који му је долазио сваку ноћ. Запиткују га људи: Какав је на изгледу тај сотона, и како га је мучио, а Сима им прича. Страшна је била та приповест; само се многи зачудише, кад чуше, да је сотона био бео.

Кад је тај глас дошао до Наде, она само јаукну. „То није био сотона“, рече, „то је била Јулка! А ја мог Боривоја не могу да одвратим од луда посла; он мене не воли.”

И сад се побеси и она. Не кука и не плаче више, но говори као увређена жена. Каже му: „Ако си се хтео посвећивати, што си се онда женио?! И ако хоћеш да те у таквој пустини поједу курјаци, који су тамо велики као телад, за што си онда помишљао на децу?“

Но Боривоје не попушта. У очима му је нешто, што сведочи, да он није као Сима пекар, но да ће допостити до краја.

Жао је многима Надиних суза, те се муче и они, да окрену Боривоја. Нарочито Ваја Спасин. Био то најстарији човек у селу, те неког дана узе Боривоја преда се: „Кажи ми, синко, какви су греси, који те толико притискују, да баш мораш у Јерусалим?“

„Ја ћу се о томе већ исповедити св. патријарху на гробу Христову“, вели му Боривоје.

„Та но, но; не тражим ја, да се мешам у поповске ствари, само к’о велим: Млад си, неук си, па не знаш, због каквих се грехова иде у Јерусалим. Кажи ми право: Јеси ли појео кадгод црног, печеног мачка?“

Боривоје, у мал’ се не насмеши. „Бог с вами деда, како би то било?!“

„Е видиш, одмах сам мислио. Али кад ниси, шта ћеш онда у Јерусалиму? Слушај ти мене, како иду те ствари. Још за мога детињства био у нашем селу човек богат, али тврд, једва је смео да се наједе. Звали га Гавран. Он је са женом стојао у малој комори, а предње собе издао неком Талијану, који је