Кад виде ђаво, да не може лепим, почне претити. Док моли, он је мали; једва је толики, колико дете од 6 година, али доцније расте све више и више; на послетку је велики као торањ, те га бречи о земљу, бије га и ломи му кости. Али све то не помаже. И онда се ђаво поново скупи, утањи, омања и почне из нова молити; каже му и по десет пута: „Море, мани се ти Симе пекара, оставиће те. Идем ја сваке ноћи и њему, па видим, да није сталан...“ И кад све ништа не помаже, онда ђаво одлази, али се опет враћа у виду лепе жене. Та, да знате само, како је та жена необично лепа. „Страшна је као читава војска са заставама“, што рекао премудри Соломон.

Она му говори, какав је будала био Василије Велики, па се тако бајно смеје, нежно гуче и поверљиво умиљава, а њен врео дах опија, као мирис од нарда и шафрана, од иђирота и цимета, од смирне и алоја...

Боривоје, кукавни Боривоје, једва може да окрене главу, да је не гледа.

Можете мислити, како је тешко било то издржати, а понављало се скоро сваку ноћ. Кад сване дан, онда опет Нада, његова венчана жена, искушава Боривоја. Дође му са свим близу, близу, очима гледа му у очи, руку му метне на раме и пита гласом који потреса, до дна душе: „Боривоје, снаго моја, шта је теби? Ти си болестан, пропашћеш.“

Прошло је тако пуних шест месеци. Онда се Симина Јулка поче и опет смејати по кући, главу је подигла високо и не иде улицом онако снуждена као пре. Сима се одрекао хаџилука, поста, Јерусалима, па на послетку и вечна блаженства. Изео је за ручак целог целцатог печеног ћурка и сад не виче више на жену, чим му се приближи: „Остави ме, мани ме; не иди ближе, можемо ми и из даље разговарати.“

Сима се испрва стидео своје слабости, али шта