запамтио од почетка до краја, чим ју је први пут чуо, и изговарао ју је читаву ноћ.

По себи се разуме, да је цело село, мушко и женско, старо и младо долазило, да види оца Мелентија, па дошао је и свештеник. По најчешће је долазио Сима пекар, који сад већ и не избиваше из куће Боривојеве.

Пет дана је лежао отац Мелентије у постељи, а после га Боривоје никојим начином није могао задржати. Он мора даље; он се заветовао, да неуморно пешачи и купи прилоге за свету обитељ, па ма и опет пао на путу од умора и зиме, као оно пре неколико дана.

Боривоје је богато обдарио свету обитељ, целивао руку оцу Мелентију, па га још испратио са Симом пекаром чак до оближњег села. И од оног дана могао си ћутљивог Боривоја видети скоро увек заједно са Симом; завуку се гдегод или оду сред циче зиме изван села у шетњу, а све нешто шушкају и договарају се.

Прошле тако месојеђе и дође ускршњи пост. Тада постаде оно, што до сад беше тајно, јавно. И Боривоје и Сима изјављују свем селу на видику, да хоће да олакшају души својој; отићи ће у Јерусалим и причестиће се над гробом Христовим. Но пре свега хоће достојно да се спреме за то причешће, постиће највећи хаџиски пост, три године дана.

Кад Нада чу ту вест, стеже јој се око срца, и суза заблиста у оку. Није знала за што, али јој дошло као да слуша глас грдне, нечувене несреће. Јула, Симина жена, грохотом се насмеја. Њен звонки кикот дуго се разлегао по соби, а њени правилни, бели зубићи никако да замакну за усне. Тек се кад год смири, па ће рећи: „Иш, не праши Симо; неће од тога бити ништа.“

Но није се дуго смејала, јер Сима баш пости, пости цео ускршњи пост, а што је најглавније, пости онако, како је то забележено у књигама Василија