али се за чудо дао у разговор с оцем Мелентијем. А отац Мелентије говори са заносом о Св. Гори, Јерусалиму и оним чудима, која бивају на гробу Христову. Приповедао је, како небројени свет одлази онамо, да олакша души и прими опроштаја за своје грехове. Али Боривоју све то беше мало. Стрпао је оца Мелентија у постељу, хранио га што но реч: медом и шећером, а запиткивао га је дан ноћ о томе: Колико треба да пости онај, који хоће да се причести на гробу Христову; којим се путем иде у Јерусалим? — и чега ту није било. Нада је зачуђено гледала, што се њен човек дао у такав разговор; та, тај запиткује, као да ће сутра не само у хаџије, него и у калуђере.

Кад је отац Мелентије показао Боривоју нову молитву, која је нађена на плочи гроба Христова и која се зове: „Молитва Грешника”, а сваки прави хришћанин треба да чита ту молитву, он је претрнуо. Та је молитва веома дуга, а почиње речима: Ја знам Господе, какав ће ме ужас обузети, кад ме почнеш судити пред лицем ангела, архангела и свега света за сва моја грешна дела, која сам у животу своме починио, а не смем Господе да те молим, да ми са свим опростиш...”

Онда иде пуно страшних ствари, а свршује се:

Страх ме је савладао! Пшенични клас на њиви мојој већ је сазрео и готов за жетву, и гле, ту је већ и жетелац; ето, подигао је срп, да покоси клас! Ох, Боже мој, хоће ли бити на њему рода?! Зајмодавац долази и тражи од мене дуг свој, јер је рок истекао, а ја немам чим да платим! Гле, и судија долази да изрече пресуду; имам много тужитеља, а ни једног заштитника! Не знам шта да радим! Да л’ да молим, да ми се продужи време живота на земљи, да бих се поправио? Али ме је страх, да још више не сагрешим и да ме још у горе време и још неприправнијег суд не нађе...”

Молитва завршује дакле речима највећег очајања и Боривоју би страх оне ноћи. Он је ту молитву