а оно трећег месеца после женидбе свога јединца заклопи очи за навек.

Боривоје је много тужио за матером, и срећа његова, што се у оно доба нађе уз њега жена, која није дала, да му бол пређе у очајање. После неког времена се умири и живео је с Надом још пуне две године без икаквих потреса. Само се Нади учинило, да су у последње време све чешћи и чешћи они облаци, који прелећу чело Боривојево. Али то је бивало само тренутно. Највећма је упадало Нади у очи, што Боривоје као да постајаше тамнији баш онда, кад му се роди син, а за тим, кад му се роди опет ћерка. Но то јој се на послетку ваљда само тако учинило.

Тада се догоди нешто, што ће да обрне целу ствар.

Било је некако у очи Божића, а Боривоје се одвезе у гувна, да донесе мало сламе. Кад се враћаше одунд, почео је већ да се хвата мрак. Била је јака зима, а пут покривен дебелим снегом. Боривоје таман да утера кола у село, а коњи му застадоше као укопани. Погледа унапред и опази на средини пута људску прилику. Та је прилика лежала као укочена, и учини му се у први мах, да је женско. Сиђе брзо с кола, саже се и кад боље разгледа, опази у снегу калуђера. Глава му лежи на камилавци а руке су скривене у џеповима. Боривоје се још већма наже и учини му се, да још има живота у путника. Напрегне све силе, подигне га на кола и одјури кући.

Тамо су полусмрзнутог калуђера доста тешко повратили у живот, јер нису умели, да га тару снегом и да га најпре унесу у мало хладнију собу, но га метнуше право на банак, да се „што пре“ открави. Но ипак некако оживи и сутра дан проговори.

Био је то калуђер из Свете Горе, отац Мелентије, родом Србин, који је обилазио наше крајеве и просио милостињу за свету обитељ. Боривоје је у опште врло мало говорио и избегавао је стране људе,