што је био пука сирота, но уз то лен, зао и пијаница. Нада је радила код њега као црв, била ваљана у сваком погледу, а опет је за то добијала више боја но хлеба. Није била Бог зна како лепа, али се још мање могло рећи, да је ружна.

Нада је била једина од сеоских девојака, с којом је Боривоје говорио кад што на бунару или на улици. Од осталих се девојака туђио, ма да су оне и одвише ватрено погледале на њега, јер по лепоти му не беше равна у целом Боривојевцу.

Марти је врло годило, што се њен Боривој лепи Наде. Често је говорила у себи: Та је девојка вредна, ваљана, а скромна. Целог свог века није познала никаква добра; сваки час беше јој горак, те ће бити и задовољна и захвална, ако уђе у кућу, као што је њена. Она ће се привити уз Боривоја, а Боривоја неће ништа већма одржати у питомости до жена.

Марта је доста лако успела у својој намери. Како и не би, кад су и Нада и Боривоје желели оно исто што и она, само је Надин поочим отежавао ствар. Тај човек није могао да Наде пусти из куће, јер му је она више привређивала, но она његова два богаљаста коња. Но њему је дала Марта десет нових дуката на јабуку, (он је мислио, да то неће никад моћи да потроши) а после са своје стране није морао ништа дати уз девојку, чак ни опреме.

Сватови су били без велика шума и параде, а Марта оног дана најсретнија. Па како се тек радовала, кад виде, да се Нада привија уз њих и да је Боривоје ако не баш сретан, а оно бар све мирнији и мирнији. Буде, па се некада чак и насмеши, а то већ од толико година није чинио.

Марта је пре овог догађаја често говорила у себи: „Само да их видим једаред удружене, па ма трећи дан умрла“. Била је већ врло слаба, јер је много препатила, и снага јој дотраја таман дотле, да изведе, што је намерила. И ако не баш трећи дан,