Тако је то ишло неких 10 година и од Боривоја поста читав момчић. Што је год било оваца у оном крају, сваку је познавао по имену; за сваку је знао рећи: Када се ојагњила, од које је мајке, па и прамајке. Кад се измешају овце, он их дели и прибира, и његов суд вреди у томе највише.

Тада се догоди несрећа. С рана пролећа истераше овце у поље, а гладни вуци нападоше Мартино стадо. Чича Сима се десио у селу, његов унук, Стеван и Боривоје беху сами. Стеван се није више вратио, а и Боривоје једва остаде жив. Кад је донео мртва вука у село, био је сав изуједан и једва је могао да исприча, како је текла борба. Но за то време, док је он победио једнога, одвукао је онај други вук Стевана далеко у рит, да му никад више не нађу трага. Бадава је све село ишло у потеру и тражило; ништа не нађоше.

Боривоје је лежао неколико дана од рана, које је задобио, а кад се придигао, мати га преклињаше, да се од сада мане чобанлука. Боривоје је пристао. „Теби је тешко, мајко“, рече јој, „да се бринеш око толике земље; ја ћу ти помоћи; доста ми је година“.

Тако је и било. Боривоје је и од јако био вредан, послушан, ваљан у сваком погледу. Његова стара напаст оставила га, само је био још мирнији и веселији но пре. Село је тумачило, да он жали свог јединог друга Стевана, само је Марта друкчије схватала ствар. „Сиромах“, мислила је она, „тешко се бори са својом крвљу... он је ту крв заћуткао, али, га та борба стаје радости. Но и то се могло како тако поднети и Марта је хвалила Бога, што се и тако свршило. Управо она је мислила, да се свршило, а ствар беше тек у почетку развоја, јер је на прагу стојала Боривојева женидба.

Велики пост.

Било на крају села у сирота човека женско подсвојче — Нада. Човек, који ју је одхранио, не само