а из груди јој се отимају час по час речи: „Еј, мој несретни сине, свему сам крива ја!..“

Све ово било је одвише страшно по Боривоја. Груди му се слегле, е је мислио, удавиће се, па онда осети, где га као нека снага подиже из постеље. И паде као оболело птиче на мајчино крило, а уздрхтали глас му вапије: „Мајко, слатка моја мајко, уби ме, али не плачи више! “

Већ је почело да се развиђава, а он још једнако лежи на рукама мајчиним, у пола обнезнањен. Кад се пробудио, страшљиво погледаше на матер, па се горко заплака. Мајка му утре сузе, пољуби га и даде му неки мали посао. Скоро 14 дана после тога не дође између њега и ње до правог разговора, као да беше читава ограда између њих.

Онда се жени одрешио језик. „Сине“, рече му, „видео си... Још само једаред учини што не треба, и ја ћу умрети... мене ће изнети на гробље, уз твога оца“.

Од ото доба наста обрт код Боривоја. Безазленост ишчезну са лица његова, детињска веселост изгуби се, он поста сетан и тужан и не заигра се више. Марта је дозвала и опет лекара у помоћ и молила га, да је посаветује.

Лекар јој је саветовао, да га пошље у поље, код оваца. Каже: „Боривоје се сад каје, гризе се, стиди се и вас и људи. На пољу, у природи долазиће по лако к себи, а уз питоме овце и јагњад припитомиће се и он. Само га обилазите чешће и пазите му на друштво“.

Марта није имала својих оваца, али их с места купила и узела нов терет на своја плећа. Нашла је и доброг чобана, чича Симу, који је био негда ваљан домаћин, али га доцније упропастише зетови.

Боривоје се приљубио уз чича-Симу и његова унука Стевана (који је често био уз свог деду), али његова детињска веселост и безазленост није се повратила. Срећом се не враћаше ни она негдашња узбуђеност.