Марта је чинила све, али јој не поможе. Једном, али само једном, покуша да га бије, али се уверила, да је то било још понајгоре. А и на што да га бије, кад Боривоје и сам плаче, гризе се и очајава, чим се умири, а осети, да није добро радио.

Што је Боривоје бивао старији, његова напраситост постајала је све ређа, али се не мења, јер кад се побеси, он је онај исти, који је био и пре. Кад дође време, да иде у школу, мати му је унапред стрепила, и није се убојала. Већ трећи дан га истерали из училишта, јер је читаву скамију својих другова изубадао бритвом. Колика срамота по сироту Марту и каква је туга обузе, кад јој донесоше ту вест. Онемила, скоро окамењена; не рече Боривоју ни речи. Некако бесвесно пружи му доцније комад хлеба и мало смока, па тумараше по кући. Боривоје није ни дирнуо јела; с уздрхталом душом чекао је, да му мати почне пребацивати и корети га. Па у том леже и заспа. У сред ноћи пробуди га нешто. Отвори у пола очи и опази своју мајку, где клечи пред иконом и горко јеца. Па колико већ траје та молитва! Боривоју се учинило, да нема краја; бедна жена се не мицаше; а доцније изумрло чак и јецање, те прешло у тихо, али грозно стењање... „Умреће, Боже мој, умреће“ помисли Боривоје, и дође му тако тешко, као да хоће да свисне. У неки мах хтеде већ да се дигне, али га беше страх; ухватила га нека немоћ. Једва се једном подигла несретна жена с пода и пође право постељи, на којој је лежао Боривоје.

„Сад ће ме убити“, мислио је он у себи; срце му уздрхта још јаче и затвори очи. Осети, како се мајка му належе на њ; образе му већ дирну њен врео дах и он само очекиваше удар. Но шта би? На место удара осети дуг, врео пољубац и тај пољубац, који он у својој детињској души није могао да разуме, дође му тежи и од удара. Онда осети, како му мајка седе чело главе... чује тихо јецање њено, вреле јој сузе котрљају се по образима његовим,