сврши сасвим. Последњи поглед паде му на жену, коју је толико волео, за тим на Боривоја... на коме се и — укочио.

Марта је дубоко жалила свога друга и дуго јој је требало, док се прибрала. Али онда јој беше јасно, шта ће и како ће. Заверила се у себи, да ће живети само за дете и уложиће сву снагу своју, да начини од њега човека. О удаји нема ни помена, а шта значи то за жену ратарку, лако је схватити. Жени из господског реда далеко је лакше да се не удаје, али је ратарски домазлук и сувише теретан за женска плећа. Марта је издржала и тај терет, и може се рећи, да је помало чак и напредовала. Али у оном, што је њојзи било главно и око чега се највише напрезала, није успела. Кукољ на њиви могла је које сама, које туђом помоћи поплевити, али Боривоја не мога исправити. Стотину и стотину пута клечала је пред оном чађавом јерусалимском иконом и са пуно очаја се молила: „Боже мој, Боже, научи ме, како ћу овом детету да изменим крв!...“

Боривоје није био у свему лош. Напротив, био је послушан до крајности, волео је матер више свега, а био је и необично бистар. Што једном чује, не заборави; што једном види, запамти, а кад му је било 6 година, знао је из Боривојевца име сваког човека, сваке жене и сваког детета у прсте. Уз то је био леп као писан. У њему није било злобе; сваки залогај делио је с децом, с којом се играо, али кад му узаври крв, хоће да их побије.

Једном му је мати зановедила, да утера свињче у авлију, које је дошло из поља. Боривоје с места остави игру и највећом вољом пође да послуша матер. Но брав никако да уђе у свињац. Боривоје се вијао с њим, док се вијао, а после се разбеси, јарост га обузе, дохвати цигљу и удари брава таком снагом, да га је на месту убио. Само успаљена, побеснела крв, могла је да улије онолико снаге у онако мало дете.