„Кажите ми, молим вас, јесам ли заиста ја крива? Сећате ли се, кад сам оно била с Владом код вас? Може ли то бити, да је ондашња моја успаљеност прешла и на дете?“

Лекар је погледа.

„Шта је било, било је; сад не вреди, да се гризете око тога; али други пут узмите се на ум. Видите ли ово округло лице у детета, ове јабучице на образима, ове велике, лепе, црне очи? То је дете од вас наследило. Па зар може бити, да није наследило нешто и од ваше нарави?... Оно је дисало с вами исти ваздух, оно је крв ваше крви. Па зар то да не остави трага у њему?! Ви се не разумете у тим стварима, али добро знате, како је са оним зрном жита, које баците у земљу. Зар је по то зрно све једно, хоће ли земљу сажећи сунце или ће је оросити блага киша? Ви добро знате, да често само од тог зависи, каква ће бити летина. Зрно још није ни изишло из земље, а већ му је судбина донекле решена. Ако му у упаљеној земљи учмане клица, ако му онде црв подгризао жилице, бадава ћете доцније плевити и неговати.“

Док је лекар ово говорио, жена је све дубље и дубље сагибала главу, а на крају закука очајним гласом:

„Ја сам крива, несретница!“

Лекар ју је тешио. Он јој је говорио, да се опет за то и на усеву може много што-шта поправити, кад већ никне; та, чак и матору воћку можеш калемити и облагородити, па како да не би могао облагородити — човека. Но само се у то мора уложити велики труд и велика брига, мора се тражити начина, а бој најмање помаже. Сила ће дете само још горе подивљати.

Овај је разговор оставио дубока трага у души Мартиној, и она би се око тога још много више гризла, да је не обузе бол с друге стране. Њеном Влади позлило је све јаче и јаче, и он за неколико недеља