одскоче на челу, као оно Јови Платином, кад хоће да се бије; дречи, а баш сам јуче приметила, да бије песницом о сто... Од куда му то? Мој Влада никад тога не чини, па да бих могла казати: Видео је... Ја сам за мог девовања неговала два снахина детета; виђала сам и другу децу, али ово још је видех.“

Лекар је пришао Боривоју и загледао га. Боривоје испрва гледаше весело унаоколо, па кад спази светао ланац на лекарову прслуку, маши се за њ.

„Остави то“, каже му мати, али Боривоје не остављаше и за мало дође у тако необичну јарост, да се чак и лекар зачудио. Сваки час је изгледало, е ће малиша да се зграни или да добије дечју болест — фрасове.

„Шта да радим, кукавица?“ јадала се Марта. „Кад га видим таког, долази ми тешко, претешко. Ако тако остане, не може изићи на добро. Пре некако видео га је таког наш бележник, па вели: „Само му не попуштајте; проћи ће.“ Каже: „Ко хоће да добије масла, тај мора млеко да — бије.“ Али ко ће да бије тако мало дете?! Не могу, тешко ми је.“ И жена се заплака.

„Не може се ништа учинити с бојем“, каже лекар. „Нарочито код мала детета је то грехота. Оно не може ни да схвати, за што га човек злоставља. Кад буде разумније, мора се покушати лепим начином. За сад пазите, да му не дајете јела, која су одвише снажна. Но збиља, да покушам нешто.“

Лекар дохвати огледало, које је висило о зиду и поднесе га Боривоју. Кад се дете огледа и виде себе онако запурена, плачна, ружна, хоће кад год да се утиша. У први мах је изгледало, е ће се и Боривоје смирити, али већ у другом тренутку цикао је још горе и удари песницом по огледалу што год је већма могао.

Лекар је ћутао и пажљиво посматрао невинашце, које се управо рећи разбесило.

Марта и опет прва проговори.