толико бринути као и о пеленама? Знате ли ви, снахо, кад у вами успламти крв од раздражења, да то откуцне и у крви онога, кога носите у утроби? Зар хоћете да донесете дете на свет са успаљеном крвљу, раздраженим живцима, болесном нарављу. Подајте мира ономе који је у вашој утроби, а мира ћете му дати онда, кад се и сами смирите”.

Лекарове су речи необично одјекнуле у души младе жене. Она није потпуно схватила онај важни физиолошки процес, о ком јој је лекар говорио, али је осетила, да у ономе, што говори тај човек, има истине, па се заплака. Дуго је јецала, док се није умирила, а кад се прибрала, покајнички је спустила главу и рекла Влади: ”Тм си свему крив, јер си мојој лудој глави пустио на вољу. Поручи брату, нека му је просто од мене, и нека и он мени опрости. Мени треба мира, те и од моје стране нека је свакоме мира.”

Влада је био тронут, једва се уздржао а да пред лекаром не ижљуби жену.

Марти је у онај пар одлануло; нешто јој паде са срца; у души јој беше као да је са грдне странпутице изишла на чистину. А Влада је још оног дана поручио шуру, да су они заборавили све што је било, и на част му икона. Био би и сам отишао до њега, али је хтео у оним данима да остане уз жену.

Тих дана није било много. Марта је родила здравог, једрог сина, коме се и она и човек јој обрадовали више свега и кога су они доцније крстили: — Боривоје.

Одмах дан по томе стиже им нова радост. Дошао им завађени брат односно шуре у посету, много их молио, да му опросте и донео је новорођеноме на дар: Јерусалимску икону.

Све се дакле свршило најлепше. Управо све би се свршило најлепше, да овде прекинемо причање, али смо сад тек дошли до колевке, а то је до почетка.

Наш народ прича, да неке „виле милоснице“ обдаре дете разним дарима и да му те дарове подметну,