кад нећу. Ту у близини живи сова ја је ноћу слушам, слушам, и све знам како кричи на људе и како их мрзи. А ја јој се смејем. Вуци витлају и јуре овамо а ја распрећем жеравицу и на њу метнем корење из моје торбе, отворим врата па гледам како вуци беже као помамни. Кад су дани студни и тешки дође понеко и моли да с њим говорим и за сваку реч моје бајке даје што има. А после свега дођеш ти па ми приповедаш о свему и свачему и своме срцу. Ја те, видиш, слушам, али немој мислити да ћу с тобом ићи. Ја тамо нећу.

— А ако се овде проспе крв? очајно рече Ариз и извади из кожне одеће своје по велики нож оштар с обе стране.

— Дај ми то овамо, поиска Вијорика и узе му нож, да ти кажем шта ће онда бити. Ја знам много, ал’ опет не колико је моја мајка знала. Сећаш ли се? Знам много па и то како се ноћу вабе рогате репоње. Хоћеш ли да видиш?

— Нећу, немој! пожури се Ариз.

— Добро, онда нећу. Ал’ чуј шта би било кад би се овде просула крв. Ти би се уморио, а ја бих ти овим ножем извадила срце, па бих га онда узела, осушила на месечини —

— Ху! стресе се Ариз.

— А што? То је лепо, то је моја тајна. Хајде умри!

Ариз устаде: