то девојче на пању поред ватре на којој је праскало суво грање кад је на пољу почео снег поново падати.

Спрам ње је на другом пању седео млад човек од дваестину година висока раста, сувоњав, очију такође црних и светлих на загасито-мрком лицу које изгледаше још озбиљније од увојака косе што се преко образа мешаше с малим брковима. Широка му и дебела кожна хаљина покриваше снагу до близо колена, а испод ње се издвајаше доколенице мрке и изношене. У руци је окретао од грубе сламе исплетену капу без обода, и слушао шта говори девојка.

— Ја сам и сад дошао, рече јој он кад она ућута, да те водим са собом. А што ти нећеш?

— Видиш, Аризе, што нећу. Што није ни моја мајка седела код свога човека! одговори девојка и погледа га право у очи.

— Он је могао без ње ал’ ја без тебе не могу! Слушај, Вијорика! Ко ти кроз горе и море показа пут, ако не ми? Ко те проведе и овамо доведе, ако не ми! Ја тебе волим, ја ћу тебе тек да волим!

— Знам ја, опет поче Вијорика, све. Видела сам и где живите — није ружно; видела сам и шта имате — није мало; знам како си вредан и слободан да те се и стари Ариз, твој отац, боји кад шкрипиш зубима. Али, ја овако волим. Овде сам сама кад хоћу, и нисам