и дебели пањеви за седишта, а лево од ватришта бејаше припет у углу комад почађала платна иза кога је морало стајати остало кућанство овог необичног дома.

Тако је у њему било кад је ту обитавала неко време једна млада девојка кћи оног народа без домовине који баш тада наиђе овим крајевима и отпоче свој необични скитачки живот. То су били Цигани и њихове хорде које, расуте у породицама, иђаху од једног места до другог налазећи увек начина да проживе док се све око њих чуди црним људима, хитрим, смелим, говорљивим и окретним.

То девојче, рано сазрело на топлом сунцу прекоморске жарке и древне равни бејаше у овом крају као дивље маче у градини лепој и цветној али њему туђој и немилој. Средњег и мало мањег, раста, вижљава и лака с лепом главом обична чела али на њему нечега вазда тајног, почетог и нереченог слога, танких обрва а под њима очи погашена жеравица која је час угљен час врео живота пун огањ; на образима се ружичаста румен прокрада црнкастој масти, станујући се на уснама за којима се крију ситни бели зуби. По негда белој кошуљи светлуцаху се у реду од грла низ груди плавкасте ђинђуве а широка црна запрегача падаше јој до земље те јој, кад би она хтела, скриваше босе ноге.

Пустивши преко оба рамена црпу косу своју да јој се мрси на грудима, седело је