Још исте ноћи у дому где је одсео Угљеша било је мало веће оне властеле која се противила новим смеровима деспота Стевана.

Ту је био голубачки војвода Јеремија, Стеван Лобојевић, властелин соколачки, па онда војвода бовански Нихаило Ђурђевић, и даље војвода жупски Тодор, војвода ваљевски Озрен и домаћин војвода Никола.

Ћесар Угљеша не сазва овај мали збор, али већнике прими кад му они изјавише да се, ради заједничког добра, желе са њим посаветовати.

У дому Николину, ограђеном тврдим и високим зидом на путу који из горњег града води у доњи, почеше доцне у недоба веће у осамљеној једној одаји.

Војводе су седеле поред зидова на великим столицама, а ћесар је био према њима с друге стране, седећи замишљен и, рекло би се, још неодлучан.

Говорило се о томе, како је деспот толико времена зидао па сад хоће да руши; како се вара кад мисли, да је дошло време раскинути с Турцима; како се мисли наслонити на Угре који за то мирно гледају како он подиже велелепни град београдски и ако би у другој прилици они томе највише сметали; како ће се тако земља увући у нове невоље; како ни брат деспотов не мисли боље о деспотову раду и да ваља сутра јуначки покварити његову намеру ради земље и ради њега самога.