стуб што је на средини трга поред високог крста, па гласно, што игда може, повиче:

— О, људи, и опет не заборавите где сте, да се ко не обезуми и не обрука после!

Жагор се као мало стиша, да наскоро опет ојача и поново забрине пристава и тржника.

И на пристаништу је, као и на тргу, доста беспослених гледалаца. Сад их је скупила пажња на један велики корабаљ који је вукући неколико мањих корабљица, јутрос стигао Савом и снео многе купље приморскога рада.

Баш у тај мах зајеча с источних градских врата рог који објављиваше да у град улазе неки важни гости. Беспослена гомила полете унутра, и кад би поред стуба виде како кроз велика врата замаче за ров дружина неког сад стиглог војводе.

Они одоше нагађати:

— Ко је то?

— Бог један зна! Зар је један ових дана дошао!

— А јеси ли их бројао?

— Нисам. Ту нема броја. Пун је вас град великаша и њихових људи.

— Ама зашто се окупљају?

— Не знам, богме, ни ја. Кажу да их деспот зове да им каже да више нема војне.

— Не уврача, богме! Зове их да сад тек почне војну.