веригама, води у средњи део града где се стичу путови са севера и запада. Преко пута од црквене порте а на јужноисточном крају града у великој градини, засађеној родним воћкама, бели се велика странопријемница за болне и невољне. Њој припада и поменута раније црква на првом главном јужном платну градском изнутра.

То је горњи град, подигнут на ивици косе што се као гребен још од Авале пружа северу. Под њим се доле са северне стране шири доњи град чије крајње бедеме са три стране вечито квасе и Дунав и Сава.

Ударајући на мала и четврта крајна врата са северне стране, излази се из горњег и почиње силазити доњем граду. Пут води с прва мало у десно а за тим се исправља и врло мало савијајући у лево нада у равницу доњега града. Чим се наиђе тим правцем почињу се с десне стране низати с омањим вртовима повисоки од дрвета срезани и танким дашчицама по којима је утврђев лим покривени домови за које би гледалац са дунавских бедема рекао да један на другоме стоје. То су већином домови велике властеле српског деспотства, људи који ту остављају породице своје, кад са њима уздолазе у Београд. Ови лепи домови иначе стоје празни и тек у неком се нађе по какав настојник. Кад се сиђе доле прво што ће око за собом повести јесте дугачак зид који се пружа право