Вече брзо освоји, ударајући мрком сенком својом на све стране те за мало сакри погледу и питому раван и стрме камените брегове, и Моравицу и њену Бањицу са оном малом плетаром што као стражара стоји на споју њихову.

Та плетара до саме Моравице на левој обали њеној при изласку реке из клисуре соколачке стоји одавно на томе месту. Време је начне и подгриза, ветар скине и разнесе кровину непогода је троши а дажд запаја — па опет се понеко нађе, те је, рекло би се Вога ради, поврати животу, препокрије новим рогозом, помете и преплете; за мало и из ње стане кроз пукотине на крову јој замагливати дим. Она је бивала чешће склониште пастирима који су је и дограђивали, преплет блатом лепећи; после је ту живела неко време једна изнемогла старица која је била од некуд наишла па се ту поболела а ближњи је хранили, док та баба није једне зоре кренула даље на пут, а за њом оста маштање: ко ли је то био и рашта ли тако прође.

У згради није било преграда: све је била једна одаја с једним улазом на коме су стајала тешка растова врата, мало у косо утврђена за јако брвно до њих, и без другог отвора сем многих пукотина озго и са страна. На среди је обично горела ватра под котлићем који је висио о дудовој жили припетој у сам врх крова; око ватре су стајали неравни кратки