двору, заиште ме кнез од оца и отац ме радо остави да се на двору кнежеву научим и друкчијем животу. Већ ми не бејаше то сад толико мрско. Ја бејах добар ученик. На што дуги разговор? Најмлађа кнежева кћи и мезимица Оливера учила ме је. Лепо девојче од тринаестину лета постаде ми драго. „Ти нас нећеш више остављати?“ рече ми једном пред узвишеном мајком кнегињом. Ја се збуних. „Не, одговори у место мене кнегиња, отац га твој неће пустити.“ Од тога доба и ја мишљах само о томе, како ћу ту вазда остати, а кад једном дође дан да пођем у Борач, да ће са мном ићи и Оливера. Можда се варам - али ко зна — није ли тако мислио и сам кнез. Али, рекох, на што дуги разговор. Била је кратка али лепа приповест. Освануло је Косово и са њим Видов дан. И кнез и отац ми осташе на Косову, блажене душе њихове! Мене је Обрад Драгојлић, уморена и сломљена, примио с разбојишта под свој кров. Па где је и он сад? И сам даље знаш. На срамоту наших мачева морала је она, последња милошта Лазарева, да својим животом искупљује мир несрећној отаџбини нашој! Говоре ми да свијем гнездо своје! А оно је разорено пре но што је у њ пао листак маслинове гранчице! Жедан сам, и вечно жедан, крви азијатске! Хвала Богу, што и деспот раскида са њима!