и ја је ишчупах из чељусти беснога змаја, Демира татарског, који и њу после боја код Ангоре уз цара Бајазита зароби.

Радич оборене главе пажљиво слушаше речи Радослављеве, па као да би избегао неке мисли, попусти коњу узде, те лагано пође а уз њега се крете Радослав. Подалеко за њима ишли су Радичеви копљаници и Радослављев пратилац штитоноша.

На Радича навалише мисли, и он им се не могаше отети. Под утиском сјајне али студене месечине, звездане ноћи, ињем и снежним свећицама окићене светлуцаве шуме, крста и јела, речи Радослављевих — Радича осећаји чудно занеше. Он у два маха погледа Радослава са засталим на уснама речима, а кад му се трећи пут очи сукобише с погледом Радослављевим, он проговори:

— Видиш, брате. Оливера је зле судбине. Нико не зна ал’ ја ти се братски исповедам. Мој отац, стари Милутин Поступовић, кнез гружански, бејаше у особитој милости у блаженога кнеза Лазара па кад је одлазио у Крушевац и мене је јединца свог, са собом водио, а добро се сећам и кнежевег доласка у наш Борач. Ја сам био окрутан дечко који мало мари за питоми сјај господског живота. Лов и хајке бејаху ми најмилија забава. Кад сам као младић од осамнаест лета био у кнежеву