На једном месту где су се стекле посађене неколике јеле на једној малој чистини при савијутку пута наниже засташе путници да мало дахну коњи на којима се познаваше да их је јутрошња снага већ почела помало остављати. Седећи на коњу, војвода Радослав показа руком Радичу међу јелама дрвен крст, без сумње више нечијег гроба. Сенке се од јела, падајући око њега, тако бејаху укрстиле да изгледаху као какав велики венац који је једним крајем о крст окачен.

— Да на сваких десет дође по један крст, не би се нашом земљом од крстова могло проћи! рече Радослав Радичу.

— Истина је! одговори Радич. А својим костима засејасмо још и туђе крајеве.

— Ми среће немамо и ако нам снага поред свих јада далеко досеже, опет рече Радослав. Пријатељу и брате мој! И по други пут нас Косово коље!

— Деспот ме је оставио у Цариграду, да будем тамо док и последњи наш ратник из Азије овамо пређе. Слушајући њега доживех да у томе граду чујем како се лукави Грци после новог Косова отресају наше дружбе. Душа ме је заболела. —

— Ја сам са превисоком Оливером тада путовао за ове стране. Јер ме деспот закле, да се без ње лако не вратим. Бог ми је помагао