Поздравивши се с игуманом који их испрати кроз све двориште, војводе уседоше коње, звона ударише и они одоше путовати по сјају који расу сунце, разгонивши маглу.

Игуман се врати у трпезарију и кад изброја прилог нађе врло задовољан седам златника. Из дугог разговора с војводама знао је он сад већ и куда ће и шта ће и много што шта; они су пак знали, да су неродице и да је манастир посрнуо. Он је њима с разлогом веровао, а они њему — ко зна.

Прелазећи преко источних огранака Рудника, војводе већ видеше да ће и по тами морати путовати ако хоће да иду право у Београд, јер не жељаху друго ноћиште чинити. Космај и Авала бејаху још далеко. Одмарајући се ређе, они гоњаху коње да за дана што више уграбе, и само на одморку међу собом променише по неколико речи. Сутон их нађе близо шума које почињу на два часа пре Авале, и кад се тама са свим спусти они већ бејаху на путу што кроз дугу и густу, тек местимице разређену, шуму води. Војводе јежђаху један поред другог, а како је пут бивао час шири час ужи, тако и они бејаху кашто са свим један уз другог и иђаху онда лакше.

Небо бејаше чисто, месец изгреја а од јаке се студи снег на дрвљу и земљи поче замрзавати, стичући кору посуту ситним, светлим бисером.