Више не могаше чекати, а није му ни било потребно. Устаде и смирено замоли:

— Па молићемо, заповедајте што је Господ даровао!

Гости седоше с једне и друге стране а игуман између њих, па, пошто рукама благослови трпезу, почеше јести.

Игуман је до сад више запиткивао, а војводе му одговарале; сад игуман престаде питати и кратко одговараше на питања својих гостију, док се добро не прихвати.

Војводе су јеле већином мрсна а игуман посна јела. Сркнувши помало добре и масне чорбе, војводе се дохватише печена меса (којим се трпеза обнављаше) па окушаше помоћи и игуману који се бораше с рибама у процепу. А чешће се гости враћаху и масном сиру, режући оштрим ножевима комаде беле погаче. Више њих стајаше, у послу извежбано, ђаче, не остављајући ни тренутка ниједну чашу празну.

По свршеном обеду војводе усташе, прекрстивши се а хитро ђаче које им је пред обед било принело воде за руке и убрус и сад не изоста са својом услугом.

Радич приђе икони, што је положена по столу у углу трпезарије и спусти прилог, а то исто учини и Радослав.