Кад војводе седоше на клупе с игуманом, уђе један млад манастирски пострижник гологлав, носећи у лепој земљаној пљосци ракије и једну осредњу чашу стаклену у другој руци. Пострижник послужи, мало збуњен, игумана који га упути војводама. А кад виде како они пију, прекрстивши се прво, охрабри се и сам мало па поче добро одмеравати кад наслужује, те више не просипаше.

У том уђе други ђак носећи на повећем служавнику винске чаше столоваче са широким постољем, кратком ногом и левкастом средином за вино. Уз њих унесе још широко стакло с високим узаним грлићем; ту бејаше вода; а поред тога велики бео бокал земљан и са дршком. У њему је било чувено вино из манастирских винограда чак у Грбицама. Кад сво то поређа по трпези, изађе брзо па се одмах врати носећи велике грудве сира у једној плиткој здели, а поред ње у једној дубљој бејаше чорба од свињског меса а у другој од рибе. И то остави, па кад опет уђе с истим служавником, на коме бејаху зделе с печеном у процепу рибом и две опет печене јаребице лепо намештене на леђа са устремљеним батацима горе и обе без шије — игуман се, надомак толиком јелу, чисто узнемири наже се и спази како један од братије тачно надгледа око врата проношење јела и пића (а други из кухиње испраћа).