јасно сведочаше о томе да поодавно туби свакојаке догађаје.

Тако одстојаше литургију до краја, а кад изађоше народ се ускомеша. Свак грабљаше, излазећи за њима, да каже о њима похвалу, а један старац рече:

— И право је да пред њима горе воштанице, Бог их живео! Гледао сам их где пред њима некрст бежи на буљуке!

Па се стари гласно заплака.

Војводе одоше у двор, куда се за њима пожури и игуман, бистар човек осредњих година.

— Благослови, оче! проговорише му они машући му се руке.

— Благословен Господ који ме јутрос усрећи јуначким гостима! одговори игуман, истински весео, па их уведе у лепу трпезарију где је већ било спремљено за част.

У средини је стајала велика трпеза а око ње широке растове клупе чисте и опране. Преко трпезе је на све стране до близо пода падао тежак бео платнени застор по ивицама украшен широким везом, а на окрајцима је целе трпезе стајао са све четири стране један за толико дугачак и мало више од педља широк убрус, сав искићен црвеним и плавим шарама. На три места стајаху три плитке зделе калајне па добро позлаћене, а уза сваку нож и жлица, што значи да је за тројицу спремљено обедовање.