Радич скиде плашт и баци га преда се по огради престоља па преко њега спусти своју великовојводску капу.

Чим стадоше у престоља, један од службеника манастирских приђе с великом воштаницом на тасу Радичу и дубоко се поклони па онда оде стубу и припаливши свећу намести је да гори. За тим с другом воштаницом приђе Радославу и тако исто учини.

У том изиђе из олтара један калуђер са златним савијеним епетрахиљем на рукама и приђе Радичу. Радич сиђе с престоља, калуђер разви епетрахиљ, пољуби га и пружи Радичу који га тако исто пољуби па саже главу, те му калуђер обуче епетрахиљ.

Тада се Радич опет попе у престоље, а по епетрахиљу свако виде, ако већ није знао, да је Радич достојан ктитор овог манастира, јер то бејаше одлика за ктиторе кад су у храму.

Радич је у најлепшим годинама човечја века; прешао је тридесту и биће нешто мало старији од деспота. Дугих плавих власи на глави, бела и господска лика, светлих очију, подужих бркова и мале округласте браде, Радич је својим изгледом у овај мах био истински витез чиста срца и крепке мишице. А такав је у истину и био.

Војвода је Радослав био нешто мало мања раста, годинама доста одмакао од Радича, јер му седина и у коси и дугачкој бради с брковима