Тама је још била на земљи, а и магла сметаше бољем виђењу. Тек у близини манастирској кад бејаху, видело освоји толико да се лица могаху доста распознати. Снежни накит на дрвећу вотњака поред кога пролажаху приближујући се самом манастиру забеле се јаче пред очима ових путника, и Радич прозбори:

— Ту смо.

Разданило се бејаше кад уђоше у двориште манастирско. Један дечко који се затече код звоника, кад познаде ко долази брзо утрча у звоник ка звонару, и звона одмах забрујаше.

— И да не знам, по овоме бих познао да си ктитор ове богомоље, рече Радослав Радичу, кад одседоше коње и пођоше у храм.

Литургија је већ поодавно била почела, и војводе, улазећи застадоше игумана Гаврила где дочитава јеванђеље. Они се зауставише у дну храма и одстојаше до свршетка јеванђеља па се онда упутише напред, а побожан се народ који махом познаваше Радича, а виде уз њега и другог неког знатног војводу, расклони, те они изиђоше испред свих. Један од братије мироса војводе, кад они приђоше да целивају икону, па се оба упутише десно столовима. Одмах до столова деспотских бејаше Радичево престоље, и он стаде у њ, а војвода Радослав стаде у друго до њега.