била коласта, као што су аздије чешће украшаване, већ је била ишарана крупним коцкама, а на првим двема поред самура лево и десно на грудима стајала су по обичају златом исписана почетна слова имена и презимена Радича Поступовића. Преко свега Радич баци на се још и дугачак бео плашт, испод грла у полукругу усечен, па га једном копчом закопча на десној страни да му десна рука може лако бити слободна. Дугачак и широк мач са златним крстатим балчаком опаса преко средине кожним, и сребрним пуцима украшеним, пасом, забаци мало дугачку косу и на њу метну ковану полукруну сребрну и изнутра постављену али без горњих делова њених, па онда прозбори Радославу:

— Хоћемо ли?

— У име Божје! одговори Радослав, притврђујући своју гвозден-капу, опшивену самуром за којим се вије подуже перо нојево.

Обојица, вођени дворанима који им буктињама осветљаваху силазак низ уске камене степени, сиђоше с куле доле где их чекаху спремни коњи. Уседоше на коње, штитоноше им додадоше штитове и висока копља, па се уклонише, те они изјездише на велика градска врата. а за њима се диже по замрзлој земљи топот копљаничких коња.

Одвојивши се од града, они се упутише право путем ка манастиру Враћешници, куда је Радич и иначе чешће одлазно на богомољу.