пламену. На рукама оклоп досеже до лаката, мало краће од гвоздене кошуље, одакле даље покрива руку хаљина под којом је кошуља, и на њој око руке неколике, лепе златне копрене које бране руку онако као гвоздени обручи ногу.

Тада уђе у одају војвода Радослав који је, враћајући се деспоту по свршеном послу у Ибру, заноћио код Радича.

— Здраво освануо, војводо! поздрави он крупним гласом Радича.

— Бог нам добро дао! одговори Радич, па му пружи руку те се руковаше.

— Нећеш данас путовати сам, рече му за тим Радич.

— Чуо сам већ од кнежева поклисара, одговори му Радослав.

Радич пљесну рукама, а усобу уђе дворанин.

— Је ли спремно за пут?

— Све, господару!

— Двадесет копљаника ће ићи с нама. Остали нека остану.

Дворанин се поклони и изиђе.

Радич дограби аздију и навуче је преко оклопа, јер се она носи да оклоп чува од росе или сунчаних јаких зрака. Аздија је тешка и до колена дугачка хаљина која се, дубоко расечена с обеју страна, озго навлачи, а рубови су јој од једног рамена луком преко груди до другог и средином низ груди до паса опшивени скупоценим самуром. Радичева аздија, са обичним, мало ширим, рукавима, није