збор наше властеле да утврди мир и да он поспеши.“

Прочитавши то писмо деспотово, Радич га пољуби па онда пажљиво уви и истом врпцом омота и остави, па заповеди:

— Поклисар светлога деспота нека се одмори и нек се заложи добро у граду нашем па нека одмах спеши своме господару. Ако му је коњ одвећ уморан нека му се да други.

Поклисар, младо момче изнурено наглим путовањем, увијено у дугу кабаницу која га свега сакриваше, са ниским црним калпаком на глави, поклони се дубоко и са дворанином који га је увео изиђе лагано из одаје војводине.

Радич уђе у другу одају, где га дочека слуга с кондиром хладне воде, те му поли да се умије. Војвода диже зарукавље, прекрсти се па подметну прегрши под кондир и освежи лице студеном водом. Слуга изађе а војвода се малим убрусом који му стајаше за појасом обриса па се стаде облачити узимљући један по један комад са спремљене гомиле.

Обукавши једну па онда другу ногавицу од плаве кадиве, од којих је свака засебан део одела, он их стеже око струка узаним кожним опасачем, па онда обуче жуте кожне доколенице преко којих закопча на три места гвоздене обручеве што се засебно скидају и намештају а служе за одбрану ноге од колена доле. Увивши пажљиво стопале за то