брковима без браде, и његово вазда замишљено лице гоњаху многога да у њему гледа колико лична толико и високог сана достојна човека. Угљеша је полусамостално управљао својом земљом наследивши је од свога оца војводе. Од свих следбеника досадашње радње Стевана Лазаревића, као да је Угљеша најпреданије служио тој мисли. Кад се војске браће Бранковића и новог цара турског Мусулмана кренуше на деспота Стевана, њихов поход заста Угљешу на прибрању снаге после ратничког похода који се завршио турским поразом код Ангоре. Изненађен Угљеша приста с њима, али одмах спреми читав низ гласоноша преко којих из табора турског достављаше деспоту о кретањима и намерама ове војске, а у самом сукобу, тргнувши се са својим људима, Угљеша знатно поможе деспоту да одржи превагу над Турцима, па се одмах склони у свој утврђен град.

Тек што је он дошао, стигоше за њим Вук Лазаревић и Стеван Лобојевић који је био вођ оне помоћи што ју је кнегиња Милица на брзу руку могла послати својим синовима на Косово и коју је од Лобојевића примио Вук код Грачанице.

Угљеша не знађаше ни сам шта би сад ваљало чинити, али без оклевања оштро изиђе против предлога да се с њима одметне са свим од деспота.

Напослетку изјави: