радио. Марко је на Ровинама пре осам година гласно казао оно што сам ја на веки у души носио: „Нек победи крст и нек за то ја први будем жртва!“ Видео сам Никопољ, походио сам Босну и доживео Ангору, крваву Ангору — и ту је крај искушењу, ако је воља Божја! Лесе су Демирове силе падале пред нашим оружјем, то знаш. Спасао сам у два пута тога дана онога Илдерима коме бих радо свакога дана, да је друге, по сто пута срце врховима мачева разносио. И по трећи се пут, грунувши на непријатеља, пробих и дођох до крвника коме бејах веран клетвеник. Позвах га да се уклони, да напусти разбојиште али он јуначки одби. Све поплави море татарско. Тада видех јасно вољу Божју. Ја сам своје учинио. Илдерима нема на престолу, моје заклетве нема више. Руке ми се тада осетише слободне. У Цариграду признаше да још није утрнула звезда наше среће. Палеолог ме окруни венцом деспотским, и ја му се обрадовах, али Бог ми буди сведоком, не ништавне сујете ради већ ради спаса онога за чије се добро блажени наш родитељ окруни венцем непостижна мученика. Држах да је време другом и друкчијем раду. Научен Господом знао сам да лукави неће мировати већ ће Бранковиће кренути против нас. Рекох у Цариграду и чуше ме. Ђурђа Вуковића Бранковића учинише сужњим. Али лукави чува своје. Он доведе из Татара загубљеног Лазара,