цветало за то што га је оросила крвава роса из дамара сина Лазарева, деспота српског. Ова је левица данас два пут прихватила мач кад га рањена десница не могаше у тренутку задржати. Па шта би од свега тога? Залуд све! Залуд се крсташ српски светло пронесе Косовом, кад брат мој, син блаженога Лазара, не могаше погледати у очи своје срамне сестриће Лазара и Ђурђа Бранковића! Разгонисмо чете звера османског, цара Мусулмана, сина Илдеримова, а ти се уклони испред отпадника. —

— Који данас раде оно што си до јуче и сам чинио! прекиде га Вук.

— Кнеже, из тебе не збори брат. Колико сам на јуначкој невољи морао трпети од како ми промисао Вечнога даде венац блаженог оца мученика, да бих само могао дочекати дан који сам, слава Господу, и доживео био. Слушај, Вуче. Знам добро шта се може рећи и шта се збори о томе како сам дужност своју чинио. Ја сам био пастир који је склањао стадо своје од непогоде. Силном Илдериму сам се заклео био на верност, али ми је у том тренутку кад сам се клео именом јакога Бога пред очима било само добро наше земље, наше очевине. Стара је наша мајка делила са мном тугу, али не бејаше тебе да ми је братски помогнеш понети, јер си знао ваљда да је и Господ Спаситељ сам морао носити свој крст на Голготу! Зар сам ја сам онако