Кад осташе сами, Стеван стаде и збаци на седиште плашт који му се о левом рамену задржавао, па се окрете Вуку, који скрсти руке на груди.

— Опет Косово виде нашу срамоту и земља његова полока српску крв! поче Стеван.

— Ваљда тако бејаше Божја воља! одговори Вук.

— Слава њему на небесима! прихвати Стеван. Ал’ да ли ми чинисмо оно што бејасмо дужни?

— Ја чиних, рече Вук.

— Ја мишљах, још срдитије поче Стеван, да сам само чинио што ми дужност заповедаше, а сада видим да сам радио и нешто више. Јер се, кнеже, не може рећи да обојица чинисмо исто.

— Твој је мач увенчан победом а мој није. Ал’ зар је он за то мање частан?

— О части хоћу да зборим. Част налаже да не носимо мачеве који нам ни у пола поклоњену победу не знају извојштити!

— Ја не победих, нико ми дакле и не могаше победу поклонити. Ти си победник, победа је твоја, о њој се може као о поклону зборити.

Стеван плану, ал’ се опет свлада:

— Поклони ми је Бог, поклони ми је војинство моје, обдари ме њоме мученичка крв пре тринаест година онде проливена; па је она, смем кнеже витешки рећи, и цвеће које је