се данашњим даном неће све свршити. Обиђе све крајеве градских бедема и свуда нађе ред и присебност, а оружани га рупници с кнезом на челу дочекаше озбиљним али громовитим клицањем. Ново поуздање дође души његовој и он стеже руку кнезу њиховом.

Само се једна сумња не могаше разбити у души војводиној. Деспоту није могло бити данас добро. Ето, не враћа се ни као победилац ни као побеђен. Да није његова витешка крв освежила место које је Лазарева крв запојила!

Ноћ дође и у таму уви све — и град и народ и добре и зле слутње његове. А у густој тмини не бејаше ниједне зраке месечеве.

Прође још неко време а неки се коњаници јавише под градом, стражар даде знак трубом а вазда опрезни војвода оде собом да види ко је.

Кад се деспот српски Стеван Лазаревић јави војводи, плануше многе буктиње, стаде шкрипа ланаца на којима је био, подигнут, мост што води у унутрашњост града, и за тренут све би готово те деспот Стеван у пратњи неколиких коњаника уђе унутра.

Наскоро за тим деспот отпусти свога верног војводу да се одмори а у великој дворани камене куле оста само с млађим братом својим Вуком.

Висока и витешка стаса деспот Србије и Подунавља бејаше мало прешао преко тридесете