капи српске крви пролити и онда ње више неће бити. Она подељена битка што се тако неједнако чује са две стране биће можда срећан ратни случај да се непријатељ са две стране стегне и порази. Или је то можда нова карика којом противник стеже јуначке али без среће ратнике да једном за свагда одлучи с њима. Лако је могућно да би војвода с малим али одабраним војинством својим могао у потоњем часу спасти деспота. Али то Бог зна. Деспот је по гласнику накричио да војвода само њему — деспоту — победнику или побеђену, град отвори, а дотле да га никако не напушта и да се добро чува упуштања у бој.

Борба се, изгледа, клони крају, понавља се истина, али су махови све ређи и слабији. Војвода се пажљиво врати у град тајним пролазом, куда је и његов гласник знао мало пре проћи, пошто баци још један поглед на стране од куда долажаше потмула грмљава па рече од свег срца:

— Боже и свети Спасе, упути неверију на наш град да их мишица наша твојом помоћу порази!

За мало, и сунце се изгуби за мутним облацима који се са запада почеше небом гомилати. Вече се приближавало а с њим и нова нејасност и неизвесност.

Војвода нареди двогубу опрезност и поставише се удвојене страже, јер би јасно да