Војвода новобрдски залуд пушташе очи с високе куле не би ли што угледао, а од прилике је знао на коју му страну ваља гледати. Али се мутним временом очи не могу помоћи. Узбуђен је очекивао гласника, али ни њега не би. Тек кад превали сунце највиши крај небесног пута свог дође један од оних који су тајно размештени на заклонитим местима недалеко од града и рече војводи насамо. како се на његовој страни јасно чује тутањ и убојна грмљава кад се ухом земљи прилегне.

Војводи срце убрза:

— Сукобили су се! Боже и крви Лазарева будите нам на помоћи.

За тим и сам оде ближе томе месту, клекну и прислушкиваше.

Сумње није могло бити. Бој, крвав бој, био се у близини.

Војвода ослушну опет и као вешт ратник могаше осетити кад се јаче заталаса бојна хука а кад опет бој изнемогне. Само томе обнављању као да не би краја.

У један му се мах учини као да тутњава долази и са левог бока и с лица. И још му се причини као да су ови спреда ближи њему.

— Шта ли може бити? размишљаше он.

Па му за тим различите слике стадоше пред очи излазити.

Можда ће се ту покајати ранија витешка погибија косовска. А можда ће се сад и последње