двадесет-првог новембра, заста све учињено и спремно.

Људи су знали шта то значи, и само тихим шапатом наслућиваху с које ли стране погибао долази.

У окнима и тргу освану мртва тишина, нити се што чу нити виде. Све то бејаше пусто. Али град не бејаше пуст па опет нем. У њ се бејаше све склонило али по одавно утврђену реду, готово сваки дом знађаше где му се ваља за невољу сместити. Ратници, војска новобрдска и чета пургарска заузеше бедеме и опкопе склоњени и повучени. Многоме паде на ум скромни дом који се недалеко види и би му тешко при помисли да ће можда за који час све планути и огњем сагорети. Али се част и живот само овако спасавају.

Оба храма, и онај источне и онај западне вере, бејаху раном зором пуни побожног народа.

Сунце се тешко рађаше, раздани се доста а њега не бејаше угледати. Тешка магла облацима притиште све около, и једва се око пола дана развуче и нестаде је. А тада се могаху видети с часа на, час јата преплашених неселица како са широке косовске равни прелећу Ново Брдо. Свет се узе крстити, опет молити Богу и нагађати по тим знацима шта и где може бити.