ће те звати, јер тако мора чинити пред Турцима, али се ти не одазивљи.

Кнез о томе не знађаше ништа, а Обрад не могаше доказати свога тврђења. Лобојевић соколачки тада маче грех на душу и рече да је он као крајишник за то време муке имао док је омео буну Обрадову који се хоћаше по примеру Новака Белоцрквића и Николе Зојића окренути Турцима с тужбом против кнеза. Лобојевић се позва на пређашњег кнежевог протовистијара Бана Крајиновића, да сведочанством утврди, е је Обрад слао тада често поклисаре Лобојевићу. Бан дође и рече да је тако. Стеже се од јуначке невоље Обраду под грлом, да не могаше једне рећи, а кад виде како га оптужују они који га на буну и позиваху, хоћаше једним махом мача сав спор расправити. Али му то одможе. За тај га чин бацише у тамницу, а сутра дан му би речено да му се баштина одузима и да се има проженути. Обрад се закле славом Лазаревом и вином које је у њега пио да је прав и оде, нити га више ико виде.

Залуд је војвода гружански Радич Поступовић бранио Обрада на већу племенитом речитошћу својом, баштина његова би предана прешевском и заплањском ћесару Угљеши који с тога дође у омразу с Радичем Поступовићем. А властелин се соколачки, преварен у очекивању да је он добије, приби уз Угљешу