дужа века куд хоћасмо данас бити! Али Божја воља пре наше!

После неког ћутања опет се врати:

— Ал’ кнезу стекосмо сан деспотски! Ја видиш, госпођо, не милујем што је то тако било. Без руке сам, кад сам без покојног господара твога, а бисмо му на то добро одговорили! Моравица је наша, куд ми ту и поводљиви бовански господар. А ми крајишни главари вредимо више, и један од нас лако превагне тројицу других баштиника. Ми држимо земљу и градове. Ми смо и сад у новом поразу косовском одржали. Прешевски господар, ћесар Угљеша пристаде уз другу страну — а право је имао. Овој је страни грех писан. Али се ћесар часно понео! Био сам му и дома с деспотовим братом кнезом Вуком. Он је и данас у крвној омрази са Радичем Поступовићем, охолим челником деспотовим, а све са баштине Драгојлићеве. Друго смо ми мислили, ја и покојни ти господар! Али се прекрете — и онда клетвом — а душа ваља не бејаше нам права! — пођосмо спасавати себе...

Лобојевић као да непажњом поче говорити о том догађају, јер се Марина опет намршти и скрену мало поглед у страну, а и сам се властелин труђаше де се што пре из теснаца извуче. —

Није још дуго трајало, па Лобојевић опет бејаше на путу за Соколац. Коњ му није