Богу. Тамо је, ваљада, и гробом остао. Кнез постави старешину и начелника Бовну, али је грех за онолико злато... Оно је под земљом, ја сам се најмио да га нађем. То ћу и учинити. Тако ми прочита и та о којој ти рекох. Само ми дај расковник... биће све то!

— И то ти рече?

— Рече. И другу ми јоште каза. Не рече баш, ал’ ја разабирам добро. Она погађа да ми се досадило самовати.

Марина се мало намршти, али властелин то не опази већ продужи:

— И ту угађа. Ти ћеш ми, госпођо, бити на руци?

Марина без веће пажње климну главом.

— Тако ми светога угађа! одушеви се Лобојевић и јаче сркну из купе. Нека за вечерас опет остане тајна.

— Нек тако и буде! прихвати Марина.

Лобојевић поћута мало, па онда опет поче:

— И тако се оконча наше војевање! Кнез Стеван постаде деспот, а ми крвљу платисмо сву ту светковину.

Марина ћуташе.

— Не марим, госпођо, ни ја за њега. Не зборим то само теби сад. тако говорах и покојном господару твоме. Ни он није за њ марио, и право је имао. Хеј, да је нешто био