Домаћица је била повезане главе танком, златом опшивеном, белом марамом испод које се низ лећа спуштала у дебеле витице оплетена коса. На њој је била тешка хаљина, на лик мушке аздије, до саме земље, златно жућкастих колутова и неспојена лево и десно од половине струка наниже, а под самим рубом хаљине вирила је обућа од плаве тешке чохе са жутим крупним пуцетима.

Наслоњена главом на леву шаку своје подлакћене руке, Марина је доста пажљиво слушала збор Лобојевића.

- Ја ћу ти, госпођо, рећи сушту истину, говораше он Марини. Кад је стари властелин бовански Влатковић полазио на војну с кнезом Стеваном а уз Османлије па ће као после битке код Никопоља окренути преко Косова на босанског краља, Влатковић је некуд денуо своје благо. А њега је била сила. Сам је био нигде никога. Није се с војне ни вратио. Студен је била страховита, тога не тубе ни најранији старци. Огањ се не могаше, потпаљен, дићи и уз дрво лизати већ се са силне студи која озго на земљу падаше земљом повијаше као страховито палацање прегажене змије те јако пржаше у близини својој. Старом Влатковићу, веле, пуче срце у грудима, и што оста крви те је не проли за ранијих бојева она лину из здрава нерањена човека и би силно липтаније. Кнежеви га људи однеше у Зету да тамо на миру преда душу