њени људи не могаху размрсити на тргу трговишком.

Потада држаше властелин Лобојевић да му је без зазора и чешће се наврнути на Врмџу и ако му, путује ли низ Моравицу кроз клисуру она пада мало с неруке, у десно.

Занесен чаролиским речима и мађичким пословањем своје познате нам сусетке Вијорике која у длаку погоди тајне мисли његове, Лобојевић с тим мислима закуца на знана врата гостопримљиве Врмџе те се мало после његова скупоцена кабаница сушила покрај веселог огња разговорних дворана милостиве властелинке која је с гостом седела у малој одаји на првоме боју своје куле.

Са малог је стола у тучном светњаку обасјавала собу велика воштаница уздрхталим својим пламеном. До стола је седео на лепој плетеној од лесе столици левом руком на сто наслоњен властелин Лобојевић, причајући најновије доживљаје домаћици која је удесно од њега седела у такој великој столици ниског седишта и високог, преко главе јој, у лук извијеног наслона. Још је у соби стајао и други већи сто а на њему знаци скорог обеда.

Пред властелином је још стајала купа пуна црна вина које је он уз говор лагано сркутао. На крилу му је стајала његова гвозден-капа без пера а по столу се простр’о далеко и напред и позади дугачак му мач скинут с опасача.