а кад и трећи пут озеленеше, смени и Марина своје црно рухо. Видеше је у богомољама, видеше је на тргу, на бедему, и свагда рекоше да се на њој види како је тужне дане победно пребродила. Нежан и слабуњав строј њен доби нову снагу а с њом и силнији јачи исказ вазда крепке јој воље; лице изгуби бледила али стече мало више румени; груди истом добише облину; само очи оне крупне плаве очи као да још бејаху мајско небо на коме би облачак био непрестано белег туге жељкања.

Господар Сокоца, Стеван Лобојевић, који је онако ненадно походио усамљену младу гатару на Бањици, долазио је за живота протовистијерева чешће у Врмџу, знајући се с њиме још из ранијега доба. Усамљену и сада без посла кнежеву службенику који је научио до позних часова ноћних срачунавати благо кнежевинско — не бејаше на одмет похода соколачког властелина. С њиме је у лов покашто излазио, одлазио у Соколац, гостио се — па је с њим ишао оно једном и пред кнеза у Крушевац.

Властелин Лобојевић и по смрти свога суседа не заборављаше Врмџе, и ако њу не свраћаше ни у пола често као пре. Госпођа Марина бејаше свикла на његове походе, нити јој оне изгледаху у чем свечане, необичне, а једном га је чак и позвала по своме гласнику. Лобојевић се брзо одазвао и, умољен од ње, хитро расправио спорове које